1
0
Marijana se sagnula da podigne novčanice.
Ne zato što su joj bile potrebne, već zato što nije želela da zaprljaju besprekorno beli mermer.
Pažljivo ih je položila na ivicu kante za smeće i mirno rekla:
„Zadrži ih. Taj novac… tebi će biti potrebniji.“
Alehandro se na trenutak ukočio.
U njenom glasu nije bilo ogorčenosti.
Niti molbe.
Ta smirenost… uznemirila ga je više nego bilo kakav prekor.
„Još uvek se ponašaš kao da si iznad svih?“ zarežao je Alehandro, okrećući se ka Kamili. „Vidiš? Siromašna, ali puna ponosa.“
Kamila se podsmehnula i još se jače uhvatila za Alehandrovu ruku, odmeravajući Marijanu s prezirom.
U tom trenutku, u predvorje je ušla grupa muškaraca u crnim odelima.
Na čelu je bio sedokosi gospodin autoritativnog držanja i ozbiljnog pogleda, praćen direktorima i članovima medijskog tima.
Menadžer tržnog centra se duboko naklonio.
„Gospođo Marijana, sve je spremno. Prezentacija počinje za tri minuta.“
U predvorju je zavladala potpuna tišina.
Alehandro je pobledelo.
„Gospođo Marijana?“ glas mu je zadrhtao, kao da mu je neko stegao grlo.
Marijana je blago klimnula glavom.
Spustila je krpu na kolica za čišćenje.
Mirno je skinula rukavice.
Asistentkinja je odmah prišla i prebacila joj elegantan beli sako preko ramena.
Za nekoliko sekundi, „čistačica“ je nestala.
Pred Alehandrom je sada stajala druga žena.
Kosa joj je bila puštena, držanje uspravno, pogled dubok i hladan.
Sedokosi gospodin je istupio i jasno izjavio:
„Čast nam je da vam predstavimo gospođu Marijanu Ortegu, osnivača brenda ‘Feniks vatre’ i glavnog investitora ove ekskluzivne kolekcije koja se večeras predstavlja.“
Alehandro je napravio korak unazad, potpuno izgubljen.
Crvena haljina sa rubinima iza Marijane — ista ona koju je ranije omalovažavao — nosila je njegovo ime.
Marijana se okrenula prema njemu.
I osmehnula se.
Ali to više nije bio krhki osmeh žene od pre sedam godina.
„Pre sedam godina rekao si da nisam bila dovoljno dobra za tebe.“
„Pre nekoliko minuta rekao si da nikada ne bih smela ni da dotaknem ovu haljinu.“
Podigla je ruku. Osoblje je otvorilo staklenu vitrinu.
Marijana je s lakoćom dotakla crvenu tkaninu.
Pod svetlima, činilo se kao da predvorje gori.
„Kakva šteta…“ prošaputala je. „Jer onaj ko više nema pravo da dotakne bilo šta od ovoga… jesi ti.“
U tom trenutku, Alehandrov telefon je počeo neprestano da vibrira.
Poruka od sekretarice:
„Gospodine, strateški partner je upravo povukao celokupnu investiciju. Potpisali su ekskluzivni ugovor sa… gospođom Marijanom Ortegom.“
Pre nego što je uspeo da reaguje, Kamila je naglo pustila njegovu ruku.
„Zar nisi trebalo da postaneš potpredsednik? Je li sve bilo laž?“
Okrenula se i otišla, njene potpetice su odzvanjale poput udaraca čekića po Alehandrovom slomljenom ponosu.
Marijana je prošla pored njega.
Nije ga ni pogledala.
Ostavila je samo jednu rečenicu da lebdi u vazduhu, tiho poput povetarca:
„Hvala ti… što si me tada pustio.“
Alehandro je ostao nepomičan usred predvorja, okružen luksuzom, blicevima i šapatima, zarobljen u stvarnosti koju nikada nije mogao da zamisli.
