0
0
Margaret Wilson je sedela tiho na suvozačevom sedištu u kolima svoje ćerke, njene izbledelo ruke bile su skupljene oko male kožne torbice koja je ležala na njenim kolenima.
Sa osamdeset tri godine, njena kestenjasta kosa, nekada ponosno nošena, sada je omekšala u srebrnu, a nežne bore iscrtavale su decenije života preko njenog lica. Kroz prozor su prolazile poznate ulice – ulice koje je poznavala gotovo četrdeset sedam godina, sve vodeći ka istom skromnom stanu sa dve spavaće sobe, koji je čitav njen odrasli život činio domom.
Pogledala je ka Lisi, svojoj usvojenoj ćerki, koja je fokusirano gledala put ispred sebe. Margaret je Lisinu prisutnost prihvatila kada je devojčica imala samo sedam godina – tiha, povučena, sa tugom koju nijedno dete ne bi trebalo da nosi. Sada, sa četrdeset dve godine, Lisa je odrasla u mirnu, stabilnu ženu, snažnu na način koji je Margaretu podsećao na stari hrast u dvorištu – koji je preživeo bezbroj oluja, ali nikada pao.
„Da li ti je dovoljno toplo, mama?“ upitala je Lisa, kratko skrećući pogled sa puta.
„U redu sam, draga,“ tiho je odgovorila Margaret, iako njeno srce nije bilo spokojno.
Njene misli odlutale su ka prtljažniku, gde je jedna jedina koferka sadržala stvari koje je odabrala iz celog života: stari foto-albumi, burma, nekoliko omiljenih knjiga i odeća za nedelju dana. Sve ostalo je već bilo sortirano – nešto donirano, nešto poklonjeno, a najvredniji predmeti podeljeni među porodicom i prijateljima.
Znala je da će ovaj dan doći.
Od njenog pada prošle zime, njeno zdravlje je postepeno opadalo. Glas lekara još je odzvanjao u njenim mislima: „Zaista ne bi trebalo da živiš sama, Margaret.“ Kada je Lisa predložila vožnju tog jutra, Margaret je odmah shvatila značenje. Brošure za starački dom San Pines sedile su na njenom stolu nedeljama. Lisa je bila nežna, ali uporna.
Vozile su u tišini dok se pejzaž menjao. Margaret je posmatrala poznate znamenitosti: biblioteku u kojoj je volontirala dve decenije, park gde je ljuljala Lisu na ljuljaškama.
„Sećaš li se kako si me uvek molila da te gurnem više?“ Margaret je rekla, glasom koji je drhtao.
Lisa se nasmešila. „Upozoravala si me da ne idem previsoko – a onda si me gurnula još jače. Vikala sam svaki put.“
Sećanje je lebdelo između njih, slatko i teško.
Nekoliko minuta kasnije, Margaret je namrštila obrve. „Jesmo li propustile skretanje?“ upitala je. „San Pines je trebalo da bude tamo.“
„Ne idemo tamo danas, mama,“ odgovorila je Lisa, sa blagim osmehom.
Margaretino srce se steglo. „Onda kuda idemo?“
„Još malo. Skoro smo stigle.“
Deset minuta kasnije, kola su skrenula na mirnu, drvoredom okruženu ulicu koju Margaret nije prepoznala. Kuće su bile starije, šarmantne, sa urednim dvorištima i visokim drvećem. Lisa je usporila i skrenula u dvorište udobnog plavog seoskog doma sa belim ukrasima i širokom verandom sa saksijama.
„Stigle smo,“ rekla je Lisa, gaseći motor.
Margaret je zurila, zbunjena. „Gde… smo?“
„Kući,“ odgovorila je Lisa.
Izašla je i prišla Margaret da joj pomogne dok se pažljivo kretala sa štapom. Kada su prišle verandi, vrata su se otvorila i Lisin muž, David, pojavio se sa toplim osmehom.
„Dobrodošla kući, Margaret,“ rekao je.
Margaret je stala kao ukopana. „Ne razumem.“
Lisa ju je nežno povela napred. „David i ja smo kupili ovu kuću pre tri meseca. Od tada je sređujemo.“
Unutra je svetlost ispunjavala svetao dnevni boravak. Margaret je tiho zaustala dah. Nameštaj joj je bio poznat – jer je bio njen. Omiljena stolica stajala je pored prozora. Njene rukotvorine prekrivale su sofu. Knjige su stajale na policama. Porodične fotografije krasile su kamin.
„Ovo… ovo ne može biti stvarno,“ šapnula je Margaret.
Lisa ju je povela kroz pažljivo uređenu kuhinju, pored trpezarije gde je stajao Margaretin omiljeni hrastov sto, i do vrata pozadi.
„Ovo je tvoj prostor,“ rekla je Lisa, otvarajući vrata.
Spavaća soba bila je obojena u nežno plavu – Margaretina omiljena boja. Njena sopstvena posteljina stajala je uredno složena. Stari komod bake nalazio se uza zid. Kupatilo iza imalo je sigurnosne šipke, tuš kabinu sa sedištem i široka vrata – sve što je lekar preporučio.
Suze su navrle Margaret pre nego što je mogla progovoriti.
Lisa je uhvatila drhtave ruke svoje majke. „Mama, nikada nismo planirali da te smestimo u starački dom. David i ja smo ovo planirali da bi mogla živeti sa nama – ali i dalje sa svojom nezavisnošću.“
Margaret je konačno shvatila.
I tog dana, po prvi put, njeno srce je osetilo olakšanje.
