0
0
Bila sam svojevoljno…a tada mi je srce skoro stalo.
Žena na fotografiji bila sam ja.
Nije ličila na mene. Bila sam ja.
Isti pogled. Isti mali mladež pored gornje usne. Isti osmeh koji sam svakog jutra gledala u ogledalu.
Prišla sam drhteći i pročitala ime uklesano u kamenu.
Marija Popović.
Isto kao moje.
Noge su mi klecnule i sela sam na hladnu klupu pored groba. Vazduh je postao težak, a tišina groblja na rubu grada – okruženog starim borovima – pretvorila se u prizor iz noćne more.
Prvo sam pomislila da je u pitanju morbidna šala ili neverovatna slučajnost. Ali godine uklesane na spomeniku bile su stvarne. Datum smrti bio je pet godina pre nego što sam upoznala svog muža Andriju.
Počela sam da se tresem celim telom.
Izvadila sam telefon i u panici prelistavala stare fotografije sebe, iz vremena pre njega. Isto lice. Ista osoba. Nije bilo nikakve sumnje.
Tada sam shvatila ono što sam godinama potiskivala:
Andrija nije izabrao mene zbog mene – već zbog toga na koga sam ličila.
U mislima su mi se nizale sitnice koje sam ranije ignorisala. Njegovo insistiranje da kosu nosim na određen način. Ljutnja kada bih kupila odeću koja se ne uklapa u „stil koji mi najbolje stoji“. Rečenice izgovorene tihim, čudnim tonom:
„Tako ti najlepše stoji… baš tako.“
Baš kao njoj.
Ustala sam naglo i gotovo potrčala, dok su mi suze tekle niz lice. Nisam otišla kući. Sela sam u malu kafeteriju u komšiluku i naručila čaj, iako ga nisam ni dotakla.
Sat vremena kasnije, Andrija me je pozvao.
— Gde si? — pitao je smireno. Previše smireno.
— Na groblju — odgovorila sam kratko.
Nastala je duga tišina.
— Bila si tamo… — šapnuo je.
— Zašto je moja fotografija na njenom grobu, Andrija?
Njegovo disanje se promenilo. Više nije imao gde da se sakrije.
Kada je stigao, izgledao je slomljeno. Seo je preko puta mene i prvi put nije mogao da me pogleda u oči.
Rekao mi je istinu.
Njegova prva supruga je zaista umrla. Nakon toga, opsesivno ju je tražio u svakoj ženi. Počeo je da veruje da, ako pronađe nekoga ko joj je identičan, može ispraviti prošlost. Kada me je prvi put ugledao u prepunom autobusu, kaže da mu se zavrtelo u glavi.
— Bila si ona, Marija… samo živa — rekao je slomljenim glasom.
Fotografiju na grobu stavio je nedavno. Zamenio je staru jer više nije mogao da gleda prošlost. Želeo je da veruje da sam ja njen nastavak.
Platila sam čaj i ustala.
— Ja nisam ničija zamena — rekla sam mirno. — I nemam zbog čega da tražim oproštaj od mrtve žene zbog laži koju si ti gradio.
Te večeri sam spakovala stvari. Nisam ponela ništa skupo. Samo svoju odeću i svoje dostojanstvo.
Prošli su meseci.
Danas živim u malom stanu koji plaćam sopstvenim radom, sa mirom koji ranije nisam poznavala. Gledam se u ogledalo i prvi put vidim samo sebe.
I znam jedno sigurno:
ljubav ne sme da boli i ne sme da te pretvori u senku sa fotografije na nadgrobnom spomeniku.
