0
0
“Prva komšinica mi je prepisala svoju kuću i nešto zemlje što je imala.
Bila je teško bolesna, a iako je imala čak 3 sina niko je nije posjećivao. Jedino ja i moja porodica smo se brinuli o njoj.
Nikada ništa od nje nismo tražili, jednostavno smo imali potrebu, naročito ja da joj pomažemo u tim njenim teškim danima. Skoro godinu dana je bila na postelji prije nego je umrla i ja lično sam je presvlačila. Kada je umrlaa saznala sam da mi je prepisala svoju kuću i zemlju.
Međutim, par dana nakon toga pojavili su se njeni sinovi i naravno brižne snahe. Kakve sam uvrede doživjela zbog te kuće i zemlje to je strašno. Tada sam im ja onako smireno rekla da meni kuća njihove mame ne treba i da sam joj pomagala jer je bila bespomoćna i jer joj NIKO nije drugi došao, ne da joj pomogne, nego da je pita kako je.
Vratila sam im sve, a oni su to u kretkom vremenu prodali… sve za nekoj 10.000 eura, tako da su njih trojica dobili po neke 3.000. Koji pohlepni jadnici, ne znam kako se ne boje dragog Boga.”
