0
0
Ironija je bila jednostavna i surova: on je imao milione dinara, a ona nije znala da li će te večeri imati šta da jede.
Marija se osvrnula oko sebe. Kamioni su dolazili i odlazili. Ljudi su vikali. Niko nije primećivao stari frižider bačen pored stotina drugih. Niko nije video čoveka vezanog unutra. Kao što, uglavnom, niko nikada nije primećivao ni nju.
— Nemam vode — rekla je tiho. — Ali mogu da ti donesem.
Nestala je među gomilama otpada pre nego što je Andrei stigao bilo šta da kaže.
Trčala je do barake gde je jedan milosrdniji čuvar ponekad dopuštao deci da natoče vodu sa česme. Lagala je bez oklevanja, rekla je da joj je brat bolestan. Dobila je polupraznu flašu.
Kada se vratila, frižider je i dalje bio tu. Andreijeve oči su bile otvorene. Još je bio živ.
Provukla mu je vodu kroz pukotinu. Pio je sa suzama niz lice, ne mareći što se poliva.
— Ne mogu sama da te izvučem — rekla je. — Ali mogu da dovedem pomoć.
— Ako kažeš nekome… ubiće me — šapnuo je. — Moj brat ima ljude svuda.
Marija je ćutala. Znala je šta znači imati „ljude“. Videla je to ranije. Policajce koji okreću glavu. Muškarce koji obećavaju pomoć pa nestanu.
Ali znala je i nešto drugo. Ako sada ode, ovaj čovek će umreti.
Prvi put je napustila deponiju ne da bi tražila gvožđe, već da bi tražila pravdu.
Hodala je kilometrima, bosa, do male policijske stanice u kraju. Ignorisali su je. Oterali. Sve dok jedan stariji policajac nije primetio strah u njenim očima i prljavštinu u kosi.
Ispričala mu je sve. Bez velikih imena. Bez miliona. Samo čoveka vezanog u frižideru.
Kada su ga pronašli, Andrei je jedva disao.
Usledio je skandal kakav se retko viđa. Mediji. Istraga. Brat uhapšen. Firma blokirana. Ugovori provereni.
Marija se nije pojavila na televiziji. Nestala je u masi, baš kao što je ceo život živela.
Ali Andrei nije zaboravio.
Posle meseci provedenih u bolnici i na sudovima, potražio ju je. Pronašao ju je u prihvatilištu za decu, kako sedi na gvozdenom krevetu, sa kesom odeće ispod jastuka.
Platio je sve dugove centra. Donirao novac. Razgovarao sa ljudima. Potpisao papire.
Marija je prvi put krenula u školu sa novim rancem.
Godinama kasnije, kada je izašla na binu da primi diplomu, Andrei je bio u publici.
Ne kao milioner.
Već kao čovek koji je znao da ponekad oni koji imaju najmanje — jedini zaista znaju šta znači spasiti nečiji život.
